Упокоји Господе

Димитрије Ђорђевић (1922 - 2009)
Српски историчар светске репутације, Димитрије Ђорђевић, умро је 5. марта у Санта Барбари у Калифорнији, у граду на чијем је престижном универзитету две деценије био професор балканске историје. У свом плодном животном веку, растегнутом на већи део двадесетог столећа, Ђорђевић, београдски коленовић, западњак и Европејац, искусио је све облике ратних страхота, поратних прогона и потоњег мукотрпног успона у научном свету. Присталица елитне родољубне организације „Српски културни клуб” из година пред Други светски рат, борац у редовима Југословенске војске у отаџбини (члан омладинског штаба 501), бањички сужањ и логораш у злогласном Маутхаузену, Д. Ђорђевић је под влашћу комуниста допао затвора као припадник демократске омладине, проистекле из традиција поражене краљевске војске и беспризивно осуђене грађанске класе Србије.

После дугогодишње затворске казне, Д. Ђорђевић је завршио студије историје и започео изузетно плодну научну каријеру: већ његова прва књига посвећена конференцији амбасадора у Лондону и питању изласка Србије на Јадранско море 1912, за чије је објављивање у приватном аранжману био принуђен да прода породични стан у центру Београда, имала је велики одјек. Ђорђевић је показао необичан дар и завидну ерудицију у изучавању сложене дипломатске историје, запавши за око и великом узору, Слободану Јовановићу, највећем српском интелектуалцу у изгнанству.

Већ су следећа Ђођевићева дела из 1960-их, од прегледа револуционарних традиција Балкана у 19. веку, до тематске заокупљености „златним добом Србије 1903–1914” (од узорне биографије Милована Ђ. Миловановића до капиталне монографије о царинском рату Србије и Аустро-Угарске) потврдила да се ради о вансеријском историчару, сређених знања, умних тумачења, европских видика. Ђорђевић је на међународној сцени заблистао на светском конгресу историчара у Бечу, 1965, када је, у дебати о наводној одговорности Србије за избијање Првог светског рата, убедљиво узвраћао на неколико светских језика, не користећи при том, овешталу марксистичку реторику. После једногодишњег боравка (професор по позиву) у Санта Барбари, а пошто је због равногорске прошлости одбијена његова кандидатура за професора Београдског универзитета (1970), одлучио је, да научну каријеру, све до пензије 1991, настави у Калифорнији.

Осим ванредних научних резултата, Димитрије Ђорђевић је био одличан организатор, промотер српске науке и обновљене балканске узајамности. Његовом заслугом, успостављена је, после деценија идеолошки мотивисаног прекида, научна сарадња са водећим грчким институтима и универзитетима (Ђорђевић је, такође, аутор једине историје модерне Србије, 1800–1918, на грчком језику), чиме је био отворен пут свестранијој сарадњи и са другим научним установама у западној Европи. Дугогодишњи сарадник Историјског института, Д. Ђорђевић је с посебним ентузијазмом учествовао у оснивању Балканолошког института САНУ, који је обнављајући традиције предратног Балканског института, вратио мултидисциплинарност и балканске тематске оквире српској науци, пре свега њеној историографији.

Ђорђевић је, упоредо с истраживањима посвећеним балканским и српским темама у САД, наставио да објављује у отаџбини: један је од писаца десетотомне „Историје српског народа”, аутор две значајне збирке историографских есеја о балканској и српској историји, посебно је био запажен као аутор тротомних успомена под насловом „Ожиљци и опомене”, јединственом сведочанству о развоју и страдању грађанске елите у Србији од стварања Југославије до смираја 20. века. За члана САНУ Ђорђевић је изабран 1985. Антифашиста и демократа, драгоцени сведок епохе, аутор и коаутор четрнаест књига преведених на неколико светских језика, Д. Ђорђевић је остварио заокружено научно дело које му је обезбедило истакнуто место у пантеону српске науке.


Душан Т. Батаковић

 

Thoughts about Dimitrije Djordjevich

David Binder

The first thought that comes to mind about Dimitrije Djordjevich is that he had a gentle soul.(“A gentle soul” appears to be a fairly common phrase in popular music and verse, but I could not discover older antecedents. Nor could I discover that religious or other scholars consider whether a person’s soul evolves during its journey from youth to old age. In any case the Roman Catholic Church holds that “souls are immediately created by God.”)

In Dimitrije Djordjevich’s case his gentle soul developed out of his youthful years in peaceful times, an early adulthood fighting against two malignant dictatorships and, ultimately, serenity in old age. Or, as he put it, “four lives in one lifetime.”

In any event, his life was filled with more calamity than calmness…perhaps a reminder of a Romanian saying, “You will no sooner find a calm Serb than a green cow.”

As a witness and victim he “found great similarities and few differences” between fascism and communism – the contrast lying in the fact that “the Gestapo destroyed the body; Ozna raped the soul.”  And while “the Gestapo was bent on destroying an alien nation; Ozna destroyed its own people.” He was able to have his handwritten memoir detailing the horrors and terrors of those times smuggled out of Yugoslavia only in 1970.

In the preface to Scars and Memory, the autobiography he published in 1994-95, he writes a pithy analysis that is as appropriate today - specifically to Serbs - as it was then: “As to the domestic conflicts among the Yugoslavs themselves no one is blameless or wholly wrong. All bear common responsibility.”

There is so much accumulated experience in his memoir that one wishes it could be read more widely. His family’s total loss of large properties including their villa on Dedinje, a vacation house in Vrnjci and other assets “taught me an invaluable lesson in wisdom,” he wrote. “Never again would I become attached to things.” At another point he remarks about World War II, “In Yugoslavia the Germans waged war against the Serbian people alone.” (The same as NATO waged war solely against Serbs in the Yugoslav civil wars of the 1990s)

There is also his deep affection for Belgrade. He noted that his family first came to the city – from the southern Balkans (maybe of Tsintsar origin) in 1797 and that he was of the fourth generation of  Beogradjani. As an early member of the Serbian Cultural Club and a follower of Professor Slobodan Jovanovich, its leading light, Dimitrije Djordjevich realized that “the answer to internal crises” lay in “rising above party interests and nurturing Serbian culture and unity.” How appropriate that is today, and every day!

Finally, taking note toward the end of his life of his first published work, an essay in Nova Srbadija, the Cultural Club’s new periodical for young people, he finds “much sincere devotion, one might even say, religious faith in the Serbian nation.”

That was the essential aspect of this gentle soul.

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.