Одлазак великог Србина

Научни радник и историчар и научник из области друштвених наука, Драгослав Ђорђевић преминуо је у Калифорнији у 99. години живота. Био је официр Војске Краљевине Југославије, члан Српске народне одбране, Српског културног клуба «Св. Сава» и један од оснивача Конгреса српског уједињења и "Задужбине Студеница" у САД.

Драгослав Ђорђевић је рођен у августу 1910. године у Обреновцу. Основну школу је завршио у Ваљеву, а гимназију је учио у Београду, Јагодини, Параћину и Ћуприји. Нижу школу Војне академије завршио је у 55. класи, а Вишу сколу Војне академије у 37. класи. Обављао је разне војне дужности. Тако је пред априлски рат 1941. године био - као капетан I класе – генералштабни приправник у Саобраћајном одељењу Главног генералштаба. За време Другог светског рата био је ратни заробљеник у Немачкој. По завршетку рата одбио је да се врати у отаджбину, не желећи да прихвати нови поредак. Године 1949. уселио се у САД. Радио је, у почетку, разне послове, да би се запослио као наставник - на Војном институту за стране језике у Монтереју, где је био сеф катедре српско-хрватског одељења. У међувремену је дипломирао и магистрирао историју на Сан Хозе државном универзитету у Калифорнији.

Објавио је много текстова о српској историји, као и више књига, тако и стручних радова, међу осталима и „На раскршћу 1941“, која је објављена на српском и енглеском језику. Драгослав Ђорђевић је годинама у редовима борбе за српска национална права у Сједињеним Државама“.

Док га није болест савладала, био је изузетно луцидан, здравог ума и разума. Веома га је интересовала геополитика и био је упознат са свим важним збивањима у свету. Српски народ је увек био у његовим мислима, и никада није губио наду да ће ситуација да се побољша. Имао је огромну енергију, свакодневно је писао и комуницирао са својим пријатељима. Како није могао да путује, његов прозор у свет био је телефон и факс машина. Сваке вечери по повратку са факултета чекала ме је дискусија са Драгославом о збивањима у свету тога дана.  Ја бих му укратко пренела шта се тог дана дешавало у Србији, у свету, у Русији. Путина је веома хвалио и ценио - јер је успео да подигне Русију на ноге, и жалио је што у Србији нема таквог вође. Инсистирао је на очувању српске културе, историје, српског језика и писма. Користио је своју стару ћириличну машину за куцање, и био је страсно љут кад му се покварила, а мајстор није успео одмах да је поправи, па је морао да пише руком. „Слобода“, „Србобран“ и остале новине у дијаспори су објављивале његове чланке и писма. Увек је био спреман за акцију, и многе акције смо заједно урадили. Кад бих чула његов глас преко телефона како каже: „Јасминка, данас сам размишљао цео дан и закључио да треба ово да урадимо“, знала сам ме чека неки нови пројекат. На пример, пред задње изборе, на његово инсистирање, послали смо заједно писмо др Војиславу Коштуници, председнику Владе Републике Србије, у којем се захтева да се дијаспори омогући да гласа путем писма. Иако у 98-ој години, страшно се љутио што му није омогућено да гласа, јер због дубоке старости није могао да путује до најближег гласачког места које је ове године било отворено у Саратоги.

Увек је прво био Србин, па онда америцки држављанин. Желео је да добије српски пасош. Жеља му се испунила - први пасош који је издао новоотворени Конзулат у Чикагу је гласио на име Драгослава Ђорђевића! Инсистирао је да српски народ мора да се врати земљи и пољопривреди, да мора да успостави добру сарадњу са Русијом.

Није имао длаку на језику, и свакоме је у брк рекао шта мисли, па и томе "Западу". Био је изузетно критичан, и није могао да поднесе каријеристе и полтроне, као и оне који су испред патриотизма стављали своје личне интересе и егое. У једном од последњих есеја "Српски народ и Запад" који ми је факсирао 24. септембра 2008. године, Драгослав даје анализу положаја српског народа и шта нам ваља чинити. То је на неки начин његов аманет српском народу.

Заупокојено опело одржано је суботу 6. децембра 2008. у манастиру Нова Грачаница, Треће Језеро, Илиноис. Служили су протојереји о. Милован Лончар , о. Чедомир Костић и млади ђакон Александар Петровић у присуству ћерке Драгославе и њене породице и пријате а и поштовалаца. Затим су земни остаци покојника сахрањени на гробљу манастира Нова Грачаница. У име чланства Српске народне одбране са покојником се опростио председник г. Славко Пановић који је у свом обраћању присутнима изнео лик и дело покојника, истичући његов допринос у борби за бољитак Српства и оданост Српској народној одбрани и листу «Слобода».
Бог да му душу прости а међу нама нека је вечит помен уз молитве да Господ настани његову племениту душу у рајско насеље где праведници блаженствују.

Dr. Јасмина Вујић

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.