НЕКИ ЧУДНИ КОРЕН СМИСЛА

ИНТЕРВЈУ: СЛИКАР САВА РАКОЧЕВИЋ

• Све ово данас, масло је Броза. Србима са Косова даване су функције у Београду, а Шиптарима све је остављано на Косову. Тако је и народ радио, мало по мало. Као у некој тактичкој игри. А у државним установама увек је пре давано место Шиптарима но Србима. А Срби су говорили – па шта ћу ја овде кад не могу да се запослим итд. Разни начини и системи тактичке игре. И Американци су доле слали овај лото за добијање зелене карте. И, гле чуда, ниједан Србин који се пријавио на тај лото – није изгубио! Сви су добили. Тако, да то није била само једна ствар која је утицала на скоро истребљење Срба на Косову, то је била тактичка операција великих размера. Сада, када Срба више нема, њима је лако да се играју демократијом

Пише: Драган ЋИРИЋ

Сава Ракочевић рођен је 1933. године у Пећи, на Косову и Метохији. Дипломирао је на Академији за примењене уметности у Београду 1960. године. Од 1966. године живи у Америци, у Њујорку и потом у Чикагу. Као уважаван и међународној јавности познат сликар, своја уметничка дела излагао је у многим светским центрима, али и у Отаџбини. Наводити сва места и приказања, било би скоро немогуће, али он добро памти све своје слике, оне које су отишле и оне остале.
Окружен преосталим и драгим сликама, историјским списима, књигама о уметности, колекцијом рукотворених предмета са свих крајева света, ручно израђеним намештајем, старим српским иконама и предметима, срећемо сликара Саву Ракочевића у његовом дому на обали језера у Чикагу. Од нашег последњег виђења протекло је добрих 15-так година, а скоро да се ништа није променило, само је све више сазрело. И његова уметност, такође. Она просто израња из њега, не водећи рачуна о форми и стандардима, он је пронашао један свој пут кроз тај лавиринт како би преточио свој свет и размишљања у платно. И та платна нису нека блага, из њих извире боја и оштар контраст, са идејом. Драгољуб Стојадиновић је једном написао да је Сава Ракочевић “херметичан али није толико апстрактан да га са оним што преживљавамо не можемо да доводимо у везу. Он модерну структуру својих слика претвара у загонетку чија световна, мисаона провокативност на сваки начин има одређеног смисла и значаја. Треба само да човек буде у стању да све што се на сликама збива... уме да сабере, стави у међусобни однос и из свега извуче неки чудни корен смисла...” Такве су слике, а Сава Ракочевић свој свет претаче у разне форме, па и у песму. Књиге песама ”Тами за леђима” и ”Бол светлости” штампане су у Београду. О њему је штампана обимна монографија пропраћена текстом Зорана Глушчевића, а његовом сликарству Драгољуб Стојадиновић написао је књигу “Пророк боја и облика Сава Ракочевић”. Своју уметничку енергију допуњује сваке године одлазећи на сликарска ходочашћа у Отаџбину где учествује у раду сликарских колонија. Почетком ове године, добио је престижну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије “за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору”, а пре тога, некако у ово време, и повељу Стефан Првовенчани. Сматра се да је једини живи сликар који је имао своју изложбу у Народном музеју у Београду.

Као тек стасао дечак, прва сећања која се урезују у памћење су окупатори, Немци, Албанци... Одвођења и стрељања. И после тога, песме ослободилаца. Каква је то дерњава била. Сво животињско царство се узнемири... мачке, кучићи почињу да скачу и завијају, а ми деца при прозору ослушкујемо, не смемо да провиримо...

Тако започињемо разговор са уметником, Савом Ракочевићем. Каже, памти све, многи се и чуде тим упамћеним детаљима, чуде се како није потиснуто. Али, каже сликар Сава, то је просто део мене. Ако то изгубим, и ја сам се изгубио... У слици, живој, су му људи и улице предратне Пећи, имена, професори, адвокати, судије, ко је шта имао и није имао.

- Оно што могу да кажем јесте да је велика разлика онога времена и ових данас. Код тих старих Шиптара, сви су они, као и босанске балије, били на страни окупатора било да је Немачка, Италија, било ко. Они су увек били против државе у којој живе, а после завршеног рата увек су тражили већа права од оних који су донели ослобођење. Нападали су они српску војску у Првом св. рату иза леђа, увек је тога било. И освета... Али никад није било овако као сада: Шиптари тада, раније и за време рата, нису рушили наша гробља, генерално нису рушили и дирали цркве и манастире осим каквих залуђених балиста... Тако смо ми Срби и некако преживели тамо до после Другог св. рата. Али, од како је дошла демократија, ова увозна демократија - Срба на Косову нема. Осим оно мало око Косовске Митровице. У Пећи, која је некада била најбројнија Србима, данас нема ниједне бабе да је остала. Нацистичку окупацију смо преживели, али ову демократску – нисмо. Ето, то је сва разлика.

Размишљао је овај Србин Косовац и зашто ови данашњи Шиптари нису оно што су им били очеви и дедови. И дошао до закључка да је узрок - братство и јединство! Толико потенцирање те пароле довело је до јачања изразитих национализама, сепаратизма, и тако се повампирио шовинизам. Сви ови данашњи шиптарски поборници рођени су у братству-јединству педесетих и шездесетих година, када је та парола била у процвату. То их је још више увукло у мржњу и освету. А данас су убице.

- Све ово данас, масло је Броза. Србима са Косова даване су функције у Београду, а Шиптарима све је остављано на Косову. Тако је и народ радио, мало по мало. Као у некој тактичкој игри. А у државним установама увек је пре давано место Шиптарима но Србима. А Срби су говорили – па шта ћу ја овде кад не могу да се запослим итд. Разни начини и системи тактичке игре. И Американци су доле слали овај лото за добијање зелене карте. И, гле чуда, ниједан Србин који се пријавио на тај лото – није изгубио! Сви су добили. Тако, да то није била само једна ствар која је утицала на скоро истребљење Срба на Косову, то је била тактичка операција великих размера. Сада, када Срба више нема, њима је лако да се играју демократијом.

Повезујући некадашње прилике са данашњим, није могла да се заобиђе ни српско-америчка тема. Када је била она стара политичка емиграција, не мора човек с њом да се слаже, каже Ракочевић, али код ње се знало: човек мора да буде Србин, да гледа све што је у српском националном интересу. То су били национално свесни људи, који су давали од своје зараде, жртвовали се колико су могли, давали све оно за шта су способни за Српство. Да је данас жив владика Дионисије, било би и те како великих демонстрација пред Белом кућом. Данас је то мало смушено, ту су генерације које немају те ватре више у себи. Пало је то у Отаџбини, пало је и овде код нас – некако резигнирано констатује Сава Ракочевић.

Узима се најсветији део српске земље на најбескрупулознији начин. Неко једноставно дође и каже: узимам ово парче твоје земље, то више није твоје! Србин је увек знао, умео и смео да устане на неправду, а тек на овакву, речи су нашег саговорника.

Срби данас говоре да смо слаби, лоши, да смо изгубили оно што смо некад имали итд., али ја кажем супротно – Српски народ и нација нису и не могу бити такви, такви су појединци и генерације којима се даје микрофон да тако о Србима говоре. Српски народ је био и остао исти, велики и спреман за највећа прегнућа. Српска нација није само ово што данас живи и што се креће, већ обухвата и прошлост и оно што ће да дође. То је спој и ми рачунамо да ће наше стабло и гране рађати боље, категоричан је Ракочевић у одбрани српске будућности.

Жалосна је толика мржња према једном народу, једној земљи и држави, каже Сава уводећи данашњицу као предмет разговора. Никада до сада у светској историји није говорено да је један народ крив за све, као што се то говори о Србима. На пример, у Немачкој су за време рата за све били криви нацисти, у другим државама неко други, а кад је о нама реч – крив је цели српски народ. Такође, жао му је што данашња Србија не зна где су јој границе.

- Заносимо се уласком у Европу, а нисмо створили своју државу – да дођемо тамо као некакав инвалид! Уосталом, Европа је већ у Србији одавно. Реците ми иједно министарство да нема неког европског саветника или чиновника, од пре две године их је дошло око 200. Притисак је велики и то је једна фина и перфидна окупација. Несташе грдни милиони долара и евра, сви поштени и нико не одговара... Не знам шта се чека, то сам говорио и у Београду, како можемо да глумимо поштену власт а да се све то дешава поред нас... Надам се само да ће то све брзо проћи и да ће се што пре решити, види то нестрпљење и међу српским народом наш саговорник.

Сада се пред међународном јавношћу одлучује о судбини српског Косова и Метохије. Каква је Ваша порука њима и нама?
- У овом тренутку, и онима који о судбини одлучују и нама, јасно је на какав начин се ствара, на који начин жели да се створи та независна покрајина Косово, која тако треба да се одвоји од Србије. Али, ако постоје силе које хоће на било који начин да издвоје Косово из државне територије Србије, ми, од последњег до првог Србина, од врха до доле, не смемо и не можемо признати и усвојити те предлоге отимања. Ако сила учини своје, а сила Бога не моли и Бог силу не воли, ми ћемо чекати нека друга и боља времена. Ја разумем шиптарске жеље, али волео бих да они то чине на својој земљи, на свом терену, да то раде и граде у својој матици а не на туђој територији. Они живе у Србији и они ту нису већина него мањина. И није само Србија држава са националним мањинама...

Често одлазите у Србију, посебно у Рашку, како то утиче на Вас, у уметничком смислу, најпре, а потом и у оном духовном?
- Мене привлачи Рашка и рад на тим духовним свечаностима зато што је то једно од врло ретких места где се негује и одржава прошлост и садашњост српске културе. То је главни разлог мојих одлазака, не толико због уметности иако се тамо увек ликовно освежим и допуним. Тамо је један чисто српски елеменат у Рашки, који себи није дозволио да буде поклопљен нечим другим.

Да се вратимо на сликарство. У вашим сликама стављате до знања нама гледаоцима да постоји знак питања, да Ви нас питате нешто својом сликом. Имате ли Ви одговоре на несразмеру данашње природе и друштва?
- Пошто и ја себи постављам питања, а она се преносе бар донекле и на платно. То су питања општег постојања, а она су као део општег закона природе, део и свега онога што ми чинимо на планети. Без обзира на наше жеље, жеље појединих држава и политичара у њиховим пројектима, ти природни закони и Небо делују у одговорима на та вечна питања. Ако човек у свом кретању поремети равнотежу закона природе, нека зна да ће изгубити пред њом.

Шта тренутно ради и чиме се бави сликар Сава Ракочевић? Спремате ли Ви нама неко изненађење ускоро, надајући се бар једној већој изложби и у престоном Београду. Или можда негде другде?
- Има могућности на више места, али сада осећам да је време и потреба да направим једну ретроспективну изложбу у Београду. То није из неких уметничких разлога и престижа већ осећам то као своју обавезу према својим колегама, пријатељима и народу. После тога, видећемо...